Откриће неуропептида датира од средине 20. века; са брзим напретком биохемије и техника молекуларне биологије, научници су постепено откривали природу ових сићушних молекула. За разлику од традиционалних неуротрансмитера (као што су ацетилхолин и допамин), неуропептиди се обично састоје од десетина до стотина аминокиселина повезаних пептидним везама, чиме поседују већу молекуларну сложеност и специфичност. Они се налазе не само у нервном систему, већ су и широко распрострањени у ендокриним жлездама и имуним ћелијама, олакшавајући пренос сигнала на дуге и кратке удаљености путем циркулације крви или локалне дифузије.
Механизам деловања неуропептида укључује сложене мреже за трансдукцију сигнала. Они се прво везују за специфичне рецепторе на површини циљних ћелија, покрећући серију интрацелуларних сигналних каскада које на крају модулирају експресију гена, синтезу протеина или активност јонских канала, чиме омогућавају прецизну регулацију ћелијских функција и физиолошког стања целог организма. Овај процес не само да показује високу прилагодљивост организма променама у унутрашњем и спољашњем окружењу, већ такође наглашава кључну улогу неуропептида у одржавању физиолошке хомеостазе.
